Синоћ, кад се вратих из топла хамама, Прођох покрај баште старога имама; Кад тамо, у башти, у хладу јасмина, С ибриком у руци стајаше Емина. Ја каква је, пуста! Тако ми имана, Стид је не би било да је код султана! Па још кад се шеће и плећима креће... - Ни хоџин ми запис више помоћ неће!... Ја јој назвах селам. Ал' мога ми дина, Не шће ни да чује лијепа Емина, Но у сребрен ибрик захитила воде Па по башти ђуле заливати оде; С грана вјетар духну па низ плећи пусте Расплете јој оне плетенице густе, Замириса коса ко зумбули плави, А мени се крену бурурет у глави! Мало не посрнух, мојега ми дина, Но мени не дође лијепа Емина. Само ме је једном погледала мрко, Нити хаје, алчак, што за њоме црко'!...